Sećanje na Cicija

Cici nas je iznenada napustio 22. juna. Kažu da je životni vek braonouhih papagaja u zatočeništvu od 15 do 30 godina. Cici je imao 19 godina i bio je jedan od najstarijih članova naše ekipe.

Uzet je sa godinu dana iz jedne odgajivačnice u kojoj su ga rođena braća potpuno očerupala. Stalno smo se šalili na njegov račun kako je sigurno bio mnogo dobar, pa su probali da ga prevaspitaju. Možda je baš zbog takvog početka života bio neustrašiv!

Pasa se nije plašio, naprotiv – napadao ih je kadgod bi se ukazala prilika za to! Jednom je napao Meli koja je, kada je čula da ja vičem “Meli, molim te nemoj da ga pojedeš”, pobegla ispod stola i okrenula glavu na drugu stranu, dok ju je on besno kljucao za rep. Bio je potpuno nesvestan svoje veličine i snage u odnosu na džina koga je napao. Međutim, iza te njegove nakočoperene pojave bili su privrženost i ljubav. Iako je na dnevnom nivou pokušavao da me ujede više puta – a grizao je ozbiljno – kada se ne vidimo dan, dva ili deset dana, radovao mi se više nego psi! Išao bi sav nakostrešen po kavezu i ponavljao: “Gde si? Gde si ti?”.

Pre godinu dana dobili smo prinovu – tigricu koja je nekome pobegla i koju smo privremeno prihvatili. Kako vlasnik nije pronađen, dobio je klasično ime “Kića” i ostao je sa nama. Prvo smo se brinuli kako će ga Cici prihvatiti – obojica su mužjaci, a Cici je bio duplo veći. Nakon dva dana smo ih spojili i od tada je Kića postao Cicijeva senka. Kića ga je hranio, sređivao mu perje, gledao zaljubljeno dok Cici jede ili se kupa, i učio ga da koristi igračke koje je imao u kavezu. Cici nikada nije bio grub prema Kići, čak ni kada se videlo da mu nije do Kićinih igrica. To je bila Cicijeva prava priroda – bio je, jednostavno, velika duša.

Kića je od Cicija naučio da govori. Sada, kada ponekad ponovi reči koje je Cici izgovarao, imamo utisak da je Cici još uvek sa nama. Trenutno to izaziva pomešana osećanja – tugu, jer to nije on, i sreću, jer u kući ponovo čujemo njegovo “Gde si?”.

Konačni rastanak od bića o kome smo brinuli nikada nije lak. Ono što može da ublaži prazninu koja ostaje jesu sećanja na lepe trenutke u vremenu koje smo delili. Cici je, na našu sreću, iza sebe ostavio mnogo takvih trenutaka.